ZNAČENJE I SMISAO ZENA
Poznata nam je vrsta zainteresovanosti koju je zen izazvao i van stručnih krugova, još od kada ga je na Zapadu popularizovao D. T. Suzuki svojim knjigama "Uvod u zen budizam" i "Eseji o zen budizmu". Ovaj rašireni interes bio je u vezi sa paradoksalnim susretom Istoka i Zapada. Bolesni Zapad smatra da zen poseduje i nudi nešto "egzistencijalno" i nadrealistično. Shvatanje duhovne realizacije u zen budizmu, oslobođene bilo kakve vere i bilo kakve granice, da ne spominjemo privid trenutnog i na neki način lakog "duhovnog prodora", privukao je svojom fascinantnošću mnoge Zapadnjake. U svakom slučaju, ovo je, uglavnom, površna istina. Postoji bitna razlika između duhovne dimenzije "filozofije krize", koja je postala popularna na Zapadu kao posledica njegovog materijalističkog i nihilističkog razvoja, i duhovne dimenzije zen budizma, koja je ukorenjena u duhovnost budističke tradicije. Bilo kakvo sučeljavanje između zena i Zapada, pretpostavlja, kod Zapadnjaka, ili izuzetnu predispoziciju ili sposobnost metanoje. Pod metanojom podrazumevam unutrašnji preobražaj koji ne pogađa toliko nečije intelektualne "stavove", već višu dimenziju koja se u svakom vremenu i na svakom mestu shvata kao nedokučiva stvarnost.
Zen ima tajno učenje koje se ne može naći u spisima. NJega je Buda preneo svom učeniku Mahakasapi. Ova tajna doktrina uvedena je u Kinu u 6. veku p.n.e od strane Bodi Darme. Učenje je prenošeno u Kini i Japanu od niza učitelja i "patrijarha". U Japanu je to živa tradicija koja ima mnogobrojne poklonike i brojne zendose (hale za meditaciju).
Što se tiče duha koji izvire iz tradicije, zen se može smatrati nastavkom ranog budizma. Budizam je nastao kao snažna reakcija protiv teoloških spekulacija i ritualizma, u koje je zapala drevna hinduistička sveštenička kasta koja je, još od drevnih vremena posedovala svetu, živu mudrost. Buda je od ovoga napravio tabula rassa, fokusirajući se na praktičan problem kako da se prevaziđu popularno nazivane "patnje života". Prema ezoteričnim učenjima, patnja se smatrala kao stanje privremenosti, nemira, "žeđi" i zaboravnosti koja je tipična za obične ljude. Sledeći put koji vodi do duhovnog buđenja i besmrtnosti bez pomoći spolja, Buda je ukazao na put onima koji za to imaju afiniteta. Poznato je da Buda nije ime, već atribut ili titula koja znači "probuđeni", "onaj koji je dosegao prosvetljenje" ili "buđenje". Buda se nije izjašnjavao o sadržaju svog iskustva jer je želeo da odvrati ljude od posezanja ka spekulacijama i davanja prednosti teoretisanju u odnosu na akciju. Tako, za razliku od svojih prethodnika, nije govorio o Brami (apsolutnom), ili Atmanu (transcendentalnom Ja), već je jedino koristio izraz nirvana, rizikujući da bude pogrešno shvaćen. Neki su, u stvari, mislili (jer nisu razumeli) da nirvanu treba identifikovati sa "ništavilom", neopisivom i kratkotrajnom transcendencijom koja se graniči s krajnjim granicama nesvesnog i stanjem nesvesnog ne-bića. Tako u daljem razvoju budizma, ono što se ponovo desilo, mutatis mutandi, je bilo upravo situacija protiv koje je Buda reagovao; budizam je postao religija upotpunjena dogmama, sholasticizmom i mitologijom. Na kraju se podelio na škole: mahajana i hinajana. Prva je bila metafizički grandioznija i na kraju je postala samozadovoljna u svom nejasnom simbolizmu. Učenje druge škole bilo je striktnije i bukvalnije, ali isuviše skoncentrisano na prostu moralnu disciplinu koja je postajala sve više monaška. Time je esencijalni i originalni nukleus, ezoterička doktrina prosvetljenja, skoro potpuno izgubljena.
U to presudno vreme, pojavio se zen, objavljujući beskorisnost takozvanih metoda i proglašavajući doktrinu satorija. Satori je osnovni duhovni događaj, iznenadni stvarni preokret odgovarajući u biti onome što se naziva "buđenje". Međutim, ova formulacija je bila nova i originalna te je ustanovila drastičnu promenu u pristupu. Nirvana, koja se na različite načine smatrala kao navodno ništavilo, izumrlost, i u krajnjem slučaju, rezultat napora da se dosegne oslobođenje (što, po nekima, zahteva više od jednog životnog veka), sada se smatra kao normalno ljudsko stanje. U ovom svetlu, svaka osoba ima prirodu Bude i svaka ličnost je već dosegla oslobođenje te prema tome, postavljena iznad i iza rođenja i smrti. Samo je neophodno postati svestan toga, ostvariti ga da bi se videlo unutar nečije prirode, kako glasi glavna zenova izreka. Satori je kao vanvremensko otvaranje. S jedne strane, satori je nešto iznenadno i drastično drugačije od svih uobičajnih stanja ljudske svesti; on je poput kobnog poremećaja uobičajne svesti. Sa druge strane, satori je ono što nekoga treba da vrati, u višem smislu, u normalno i prirodno; prema tome, on je sasvim suprotan od ekstaze ili transa. On je ponovno otkrivanje i prihvatanje nečije prave prirode: on je prosvetljenje koje izvlači iz neznanja ili iz nesvesnog u nedokučivu stvarnost koja je bila i koja će uvek biti, bez obzira na uslove nečijeg života. Posledica satorija je potpuno novi pogled na svet i život. Za one koji su ga iskusili sve je isto (stvari, druga bića, sopstvena suština "nebesa, reke i prostranstvo" ), a ipak je sve drugačije. Kao kada bi nova dimenzija bila pridodata stvarnosti, preobražujući značenje i vrednosti. Prema učiteljima zena, suštinska osobina novog iskustva je savlađivanje svakog dualizma: unutrašnjeg i spoljašnjeg; Ja i ne-Ja; ograničenja i beskraja; bića i ne-bića; priviđenja i stvarnosti; "praznog" i "punog", bitka i slučaja. Druga osobina je da je svaka vrednost postavljena od strane ograničenosti i zbunjene svesti individue, više ne raspoznaje. Ovako, oslobođeni i neoslobođeni, su jedna ista stvar. Zen uspešno spaja paradoksalno izjednačavanje mahajana budizma, nirvane-samsare i taoističke izreke "Povratak je nemerljivo dalek". Kao što uči zen: oslobođenje neće uslediti na drugom svetu, ovaj svet je drugi svet; on je oslobođenje i ne treba ga osloboditi. To je gledište satorija, savršenog prosvećenja, "transcendentne mudrosti" (prandžaparamite).
U osnovi, ta svest je otklon od samoljublja. U svakoj situaciji i događaju iz običnog života, uključujući i najbeznačajnije, uobičajen, dualistički i intelektualni osećaj samoljublja je zamenjen bićem koje više ne opaža "Ja" kao suprotno od "ne-Ja", te prekoračuje i savlađuje svaku suprotnost. Ovo biće konačno uživa u savršenoj slobodi i neusiljenosti. Poput vetra koji duva gde želi, poput golog bića koje sebi daje oduška-odbacujući sve i prihvatajući siromaštvo.
Zen, ili makar njegov glavni pravac, ističe nepovezan, iznenadan i nepredvidljiv karakter satori otkrovenja. U vezi toga, Suzuki je pogrešio što se nije slagao s tehnikama korišćenim u hindu školama kao što su samkija i joga. Ove tehnike su, takođe, bile razmatrane u ranim budističkim tekstovima. Suzuki je poredio vodu koja se u trenutku pretvara u led. Takođe je koristio uporedbu alarmnog uređaja koji usled vibracije iznenada počinje da zvoni. Nema discipline, tehnike ili napora, prema Suzukiju, koji bi nekoga doveo u stanje satorija. Naprotiv, smatra se da satori nastupa spontano, kada je osoba potpuno iscrpela svoje biće, pogotovo intelektualne i logičke moći shvatanja. U nekim slučajevima se govori o satoriju koga prate jaka osećanja, pa čak i fizički bol. NJegov uzrok može biti puka percepcija stvari kao i bilo kog događaja u svakodnevnom životu, ukoliko u osobi postoji prikrivena sklonost.
U pogledu toga, može doći do nerazumevanja. Suzuki priznaje: "Uopšteno govoreći, nema indikacija da unutrašnji rad prethodi satoriju. "Ipak, govorio je o neophodnosti da se prvo prođe kroz "istinsko krštenje vatrom". Na kraju sama institucija "sala za meditaciju" (zendo) , gde se oni koji teže da dosegnu satori podvrgavaju režimu života koji se delimično može porediti režimom koji primenjuju neki katolički redovi, govori o neophodnosti prethodnih priprema. Ove pripreme mogu trajati nekoliko godina. Suština Zena izgleda da se sastoji od procesa sazrevanja koji je identičan procesu u kome pojedinac doseže stanje akutne egzistencijalne nestabilnosti. Na toj tačci najmanji impuls je dovoljan da dovede do promene stanja duhovnog prosvetljenja, otvaranja koje vodi do "intuitivne vizije nečije prirode". Učitelj prepoznaje trenutak u kome je svest učenika zrela i spremna da se otvori; tada, eventualno, daju zadnji, odlučujući podsticaj. Ovaj podsticaj se ponekad sastoji od jednostavnog gesta, uzvika, od nečeg naizgled beznačajnog ili, čak, nelogičnog i apsurdnog. Ovo je dovoljno da izazove kolaps lažnog shvatanja individualnosti. Tako, satori, zamenjuje ovu lažnu predstavu sa "normalnim stanjem", te osoba ponovo preuzima "prvobitno lice, ono koje je imala pre stvaranja". Osoba više ne juri "odjeke i senke". Ovo pod određenim uslovima dovodi do svesti egzistencijalnu temu "neuspešnosti" ili "brodoloma" (das Scheitern, kod Kjerkegora i Jaspersa). U stvari, kao što sam već pomenuo, prosvetljenje se obično dešava kada su svi izvori bića iscrpljeni i kada je ono pribijeno uza zid. Ovo se može dovesti u vezu s nekim praktičnim metodima obuke koje koristi zen. Najčešće upotrebljavani metodi na intelektualnom nivou, su kuan i mondo. Učenik je suočen sa poslovicom ili pitanjima koja su paradoksalna, apsurna, a ponekad groteskna i "nadrealistička". On mora da mozga, ako je neophodno godinama, dok ne dosegne krajnje granice svojih normalnih sposobnosti shvatanja.
Tada, ako se usudi da nastavi tim putem može da mu se desi katastrofa, ali ako potpuno preokrene položaj može dosegnuti metanoju. Ovo je tačka na kojoj je satori obično postignut.
Zenova norma je ona apsolutne slobode volje: nema bogova, niti kultova, niti idola. Osoba se doslovce prazni od svega, uključujući i Boga. "Ako sretneš Budu na putu, ubij ga." - kaže poslovica. Neophodno je napustiti sve, bez oslanjanja na bilo šta, i tada treba ići napred, oslanjajući se samo na svoju suštinu sve dok se ne dostigne krizna tačka. Vrlo je teško reći nešto više o satoriju ili ga upoređivati sa različitim oblicima inicijancijskih, mističkih iskustava, bez obzira da li su istočna ili zapadna. Od osobe se očekuje da provede samo period učenja u zan manastirima. Kada jednom učenik dosegne satori, on se vraća svetu, birući način života koji odgovara njegovim potrebama. Osoba može misliti o satoriju kao obliku transcendencije koji je doveden do suštine, kao prirodno stanja u svakom obliku života.
Ponašanje koje sledi iz novo postignute dimenzije, koje je dodato realnosti kao posledica satorija, može lako da se sažme u izreci Lao-C'a: "Biti sve u delu". U vezi s tim, važno je da se shvati uticaj koji je zen izvršio na način života na Dalekom istoku. Zen su nazivali "filozofijom samuraja ", a takođe se govorilo da je "put zena identičan putu strele" ili "putu mača". Ovo znači da bilo koja aktivnost u nečijem životu može da bude prožeta zenom te na taj način izdignuta do višeg značenja, do "sveobuhvatnosti" i "neosetljivog delovanja". Ova vrsta delovanja zasnovana je na osećaju beznačajnosti pojedinca, koja ipak ne parališe nečije akcije, već dodaje mirnoću i odvojenost. Ova odvojenost, sa druge strane, favorizuje apsolutno i "čisto" življenje života koje u nekim slučajevima doseže ekstremne i posebne oblike samožrtvovanja i junaštva, nesvatljive većini Zapadnjaka (na primer kamikaze u Drugom svetskom ratu).
Tako je besmislena Jungova tvrdnja da je psihoanaliza najviše od svih zapadnih učenja sposobna da razume zen. Prema Jungu, satori je identičan stanju sveobuhvatnosti, lišen kompleksa i unutrašnjeg rascepa, koje psihoanalitički tretman tvrdi da doseže uvek kada su odstranjeni opstrukcija intelekta i njegov osećaj superiornosti, uvek kada je svesna dimenzija duše ponovo ujedinjena sa nesvesnim i "životom". Jung nije shvatio da su metode i pretpostavke zena suprotne njegovim. Ne postoji "nesvesno" , kao odvojeni entitet, sa kojim svesno treba da bude ponovo povezano; zen govori o nadsvesnoj viziji (prosvetljenje, vodi bodhi ili "probuđenju") , viziji koja aktuelizuje "originalnu i blistavu prirodu" i koja čineći to, razara nesvesno. Prema tome, moguće je zapaziti sličnosti između Jungovog pogleda i zena, pošto obadvoje govore o osećanju "komletnosti osobe", slobode koja se manifestuje u svakom segmentu života. Ipak, bitno je objasniti na kom nivou ovi pogledi počinju da se sudaraju.
Kada je zen prokrčio put na Zapad postojala je tendencija da ga se "pripitomi", te da se moralizuje, umanjujući njegove potencijalne radikalne i "antinomske" implikacije (konkretno antitetičke važećim normama) , primenjujući uobičajne fraze obično drage "duhovnicima" , na primer ljubav i pomoć bližnjem, čak i kad su ove fraze izrečene u bezličnom i nesentimentalnom obliku. Uopšteno govoreći, mnogo je dilema u vezi "praktičnosti" zena, uzevši u obzir da "doktrina prosvetljenja" ima inicijacijski karakter.
Prema tome, ovo može da podstakne samo manjinu nasuprot kasnijim budističkim učenjima koja uzimaju oblik religije otvorene za svakog, u najvećem delu kao običan moralni kodeks. Kao ponovno uspostavnjanje duha ranog budizma, zen je trebao da bude striktno ezoterijska doktrina. On je to i bio, kao što možemo videti, preispitujući legendu o njegovom poreklu. Međutim, sam Suzuki je težio drugačijem objašnjenju; isticao je one aspekte mahajane koji "demokratizuju" budizam (na kraju krajeva, izraz mahajana se tumačio kao "Veliki prenosilac", čak u smislu da se prenosi na širu publiku, a ne samo na par izabranih). Ako bi se neko sasvim saglasio sa Suzukijem neke zabune o prirodi i svrsi satorija bi se pojavile. Možemo se pitati da li takvo iskustvo utiče samo na psihiloški, moralni ili mentalni domen, ili utiče na ontološki domen, kao što je slučaj u svakoj autentičnoj inicijaciji. Prema tome, on može biti privilegija samo malog broja ljudi.
Julius Evola
Odlomak iz knjige "Zen".
